СЕДАМ ВЕКОВА- БЕГЕЈ СВЕТИ ЂУРАЂ & ЖИТИШТЕ
Позовите нас:
023 3822250
Насељено место Житиште у средњем Банату баштини седам векова дугу историју континуираног трајања, од првог помињања у писаним изворима под именом Свети Ђурађ у даровној повељи мађарског краља Карла Роберта Анжујског од 27. јуна 1319. Село се тада налазило 3,5 км северно од данашњег Житишта, на обали Старог Бегеја на локалитету под називом „Старо село“., У поседу породице Картаљи Свети Ђурађ је био до 1451. године кадасу браћа Химфи извршили су препад на село 1451. и 1452, опљачкали га и протерали породицу Картаљи. Село је у њиховој власти било све до пада Баната под турску власт 1552. године.
Током турске опсаде Бечкерека (Зрењанин), део његових становника је под вођством извесног Петра Петровића досељен у Свети Ђурађ али већина породица није преживела ослобађање од турске владавине. Подаци о породицама које су насељавале „Старо село“ потичу из турских средњевековних пописа (дефтери) од 1567. када је службовао свештеник по имену Дамјан, у њему живеле породице Ђурђев, Курјак, Шумановић, Суботић, Радић, Поповић, Радовић, Петковић и друге. Дуготрајна турска владавина узела је данак и почеткм 18. века село је на географским картама означено као пустара без становништва.
Гроф Мерси је доселио у Свети Ђурађ 1724. двадесетак српских и румунских породице и тако је село наставило своје постојање до средине 18. века када мења локацију због честог изливања Старог Бегеја и премешта се на локацију „Вашариште“, у близини данашњег гробља где становништво гради групе појединачних земуница без икаквог утврђеног реда. Међутим, бољи услови живота на новој локацији допринели су наглом повећању броја становника тако да је средином 18. века пописано 182 домова и изграђена црква од тврдог материјала (1760–1770) посвећена светом великомученику Георгију. У овој цркви се богослужило до 1827. године, када је због пресељења села на данашњу локацију.
Црква
У цркви се у почетку одвијала и школска настава чије постојање је забележено у попису из 1778. тако да школство у Житишту има континуирану традицију дугу два и по века. Држава је 1751. населила у Свети Ђурађ око 1000 Срба граничара.
Крајем 18. и почетком 19. века долази до преломних догађаја везаних за историју села које, заједно са околним насељима купује 1781. племићка породица јерменског порекла Киш од Итебеја, која ће наредних 100 година, умногоме допринети развоју села.
Антал Киш је био први из лозе Кишових који је цео живот провео као властелин на имању у Светом Ђурађу. Његовим утицајем село је по трећи пут променило локацију и пресељено на данашње место, ближе канализованом Бегеју. Уместо исељених Срба, населио је око 1800. у место немачке колонисте из темишварске и торонталске жупаније.
У центру села су изграђени: православна (1810.-1839.) и католичка црква са парохијским домовима, српска православна и немачка римокатоличка школа а крајем 19. века изграђена је и нова школска зграда у којој ће после првог светског рата сви становници села похађати наставу све до 80-тих година 20. века.
У центру села је изграђена и зграда општине у којој је пословала општинска администрација.
Антал Киш је наложио копање одводних канала , али је остао упамћен највише по изградњи “најлепшег приватног парка у јужној Угарској“ на простору од 8 кат.јутара који је пројектовао између 1817.-1821. године један од најугледнијих немачких пејзажних архитекта тога времена Кристијан Хајнрих Небиен. Парк је крајем 19. века прешао у руке општине и постао заједничко добро свих становника. Село средином 19. века мења име у Бегеј Свети Ђурађ, због потребе да се разликује од истоименог у Румунији. Бегеј Свети Ђурађ је до 1877. било средиште среза.
Од највећег значаја за модернизацију места био је развој саобраћајница. Поштански пут, изграђен 1830. године пролазио је од Великог Бечкерека преко Св.Ђурађа-Пардања до Темишвара. Други вид транспорта био је пловни саобраћај реком Бегеј. Највећи значај за развој села и напредак његових становника имао је железнички саобраћај, односно пруга уског колосека изграђена 1880. која је пролазила кроз место. Тада је изграђен и велики железнички мост преко Бегеја. Електрификација је почела је 1934. када је изграћена електрична централа. Исте године засијала је и прва електрична сијалица у месту. После окончања Другог светског рата, у село је досељено око 270 породица колониста из Босанске Крајине, док је немачко становништво исељено. Ново време је условило и промену имена места после 628 година постојања, те је Бегеј Свети Ђурађ 1947. године добио име Житиште које и данас носи.